Јубиларна, тридесета Жичка хрисовуља, уручена је и ове године, традиционално, на празник Преображење Господње, у трпезарији Манастира Жиче. Уникатну златопечатну повељу и икону Преображења Господњег, рад краљевачког уметника Слободана Луковића, овогодишњем лауреату уручио је градоначелник Краљева др Предраг Терзић.
Градоначелник је истакао немерљив значај једне овакве манифестације, која баштини највредније из српске културне традиције и заоставштине, с нагласком на савремено песничко стваралаштво и промоцију универзалних и локалних вредности из области културе и историјске прошлости.
„Жички духовни сабор представља најстарију и најзначајнији културну манифестацију која се одржава у време Преображења. Настала 1992. године, иницијативом песника из краљевачког Књижевног клуба, већ наредне је постала градска манифестација, чији су организатори Краљевачки књижевни клуб, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ и Народни музеј у Kраљеву. Током претходних 30 година у склопу Жичког духовног сабора „Преображење“ организована су четири научна скупа. Ове године су Правни факултет из Београда, Институт за политичке студије из Београда и Народни музеј Kраљево организовали у нашем граду још један научни скуп под називом „Публицистика у развоју друштва и државе“, са поднасловом „Карановац/Kраљево у српској штампи у периоду од 1835. до 1918. године“. Очекујем да ћемо наредне године организујући Жички духовни сабор организовати још читав низ других културних манифестација“, поручио је градоначелник Краљева др Предраг Терзић.
Овогодишњи добитник Жичке хрисовуље Никола Вујчић, који је ово признање завредео „за поезију сведеног језика у трагању за једином речју“, српски је књижевник, рођен у Великој Градуси код Сиска, а живи и ради у Београду. Један је од најзначајнијих српских песника XX и XXI века. Био је уредник часописа „Знак“, главни и одговорни уредник „Kњижевне речи“, уредник у „Kњижевној омладини Србије“. Био је и главни и одговорни уредник листа „Задужбина“, уредник у издавачкој кући „Филип Вишњић“. Објавио је десет збирки песама, а добитник је награда Браћа Мицић, Змајеве награде Матице српске, Дисове награде, награде Мирослав Антић, Ђура Јакшић и Бранко Миљковић. Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Песме Николе Вујчића су превођене на немачки, енглески, шпански, француски, чешки, шведски, руски, мађарски, румунски, словачки, пољски, јерменски, македонски и словеначки језик.
Како каже, већ три пута је као песник био гост на Сабору, а сада је у сасвим другој улози – улози добитника.
„Манифестација је основана на један специфичан начин, и по програму и по свему. Постоји у Србији много књижевних награда које нису овако конципиране и које се не додељују за духовност, него за просту литературу. Под духовношћу не подразумевам само религиозно односно хришћанско схватање духовности, већ у једном ширем културолошком смислу. По томе је то врло значајна награда и добити је свакако је ствар престижа“, сматра Вујчић, који за своју поезију у беседи каже:
„Ја пишем споро и у маховима, увек оловком, а онда се дуго враћам свакој речи… А кад завршим песму, осећам се заморено и празно, као да је песма буквално својим физичким присуством боравила у мени… За настанак песме важна је `равнотежа` духовних стања и осећања. У сваку песму улажем цело своје биће, јер немогуће је написати песму, а да се у њу не `уложиш сав`…. живимо у брбљивом времену иако речи нису брбљиве већ их ми чинимо брбљивим, зато морамо заволети ћутање које ће нас очистити од свих испразности. И тишина и ћутање су облик присуства, речитији су од речи. Сви ми треба, пре свега, да научимо ћутати, само у ћутању се рађају истинске речи… празнина се населила у човеку модерног времена, то је простор без присности и смислености. Претварају нас у бројке, у статистику, у безличну масу… данас је, можда, кључно питање – како сачувати себе и свој глас да се не утопимо у ту безличност? Мене од тога спасава песма“, завршио је своју беседу Вујчић.
Да је овогодишњи лауреат „Жичке хрисовуљеˮ – Никола Вујчић, у складу са вишедеценијском традицијом, на Спасовдан је обелоданио жири за доделу овог угледног песничког признања, након заседања у свом сталном саставу Драган Хамовић, Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић.
Како је у образложењу навео председник саборског жирија Хамовић, „Вујчићеве песме представљају право чистилиште језика, од баналности и небитности…. снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије, него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су за читање у себи, јер тада најдубље одјекују“.
О поезији Вујчића, песника за кога су, како рече један од оснивача Сабора Милош Милишић, овог лета Господњег отворена нова духовна, жичка врата, говорио је добитник Жичке хрисовуље 2015. године Ђорђе Нешић.
„Песник путујући кроз језик трага за кључевима значења света и одговорима шта је реч, шта је ствар, шта је песма, ко је песма… Како настаје песма, рад у језику, како се пуни смислом и активира песничка слика, то је централна тема Вујчићеве поезије… Вујчића не занимају култни метафизички поредмети – љубав, смрт и бол, он преферира мале ствари и догађаје, сматрајући да они више говоре о свету него они које бије глас да су свеобухватни и задати. Зато у његовим стиховима налазимо камен, црно дрво, траву, воду, светлост, ватру, пепео…“, рекао је Нешић.
И како је, обраћајући се у име владике жичког, његов архијерејски заменик протојереј Љубинко Костић истакао, поезија овогодишњег добитника је вапај за тишином.
„Речи у Вашој поезији имају есенцијални значај ваљда с тога што извиру из оне прве Божанске речи логос, од које је постало све што је постало“, поручио је он.
Стихове Николе Вујчића казивао је наш глумац Небојша Дугалић, који је, како каже, учествовао на првим данима Преображења и који сматра природним да Жича има једну манифестацију оваквог типа и да није случајно да је то баш песничка манифестација.
„Откад знам за себе, а обележен сам овим простором од прве своје свесности, имао сам утисак да свака травка пева, да је овде сваки кутак нека своја поезија. Где год сам гледао још тим детињим очима, све ми је било некако песништво, тако да ми све то дође као неки природни наставак онога што Жича већ вековима јесте и што ће, надам се, бити и после другог доласка Христовог. Важно је само да све што се везује за празнике буде у духу тог празника и да заиста буде у складу са оним што Преображење јесте, а то је да се сви ми негде изнутра свим својим пред Господом преобразимо и када се људи саберу око таквог неког наума, онда заиста цео свет изгледа другачије“, рекао је Дугалић.
