Лагерско гробље, Спомен-парк, Гробље стрељаних октобра 1941. године… Већ осамдесет две године ово место, овај „град у граду“, овај крвави октобар, ова вечна учионица живота – обавезује нас. И окупља. Сваког 14. октобра, страдалницима подно Грдичке косе поклонимо се, захвалимо, поручимо – памтимо, сећамо се, подсећамо, настављамо…
„За неке њих некада – овде су забележени само бројеви освете, за неке нас онда и нас сада и нас заувек – ова крвава земља која нас сваког октобра окупи – ми смо…“, казао је, на Гробљу стрељаних октобра 1941. године, приликом обележавања Дана сећања на трагичне догађаје октобра 1941, градоначелник града Краљева др Предраг Терзић, и наставио:
„Да нас затру, крвници, хтели су… Вечност нашим прецима осигурали су, себи – осуду вечну. Зло су сејали – љубав је изникла. У себе и силу своју уздали су се, мржњом уздигли се, а победило је срце, победила је љубав, спасила нас вера, одржала нада… Нису Краљево сахранили иако су га у најцрњу црну завили. Није лелек смех избрисао, није туга срећу окаменила, није рафал живот угасио, нису њихова имена на папиру избледела, нису сећања нетрагом нестала… Нисмо ми ти који ће то допустити…“
Обративши се онима који су себе за нас данашње дали, први човек Града је казао:
„Злочинци су вас живе закопавали, ви сте намa и мртви – живи. Бројили су вас до истребљења, ми вам наследнике све бројније стварамо. Црну земљу за последње коначиште су вам хтели, граница је небо постала. Себи су за право дали да суде, вечно суди им се.“
Како је истакао, превише је туга уткано у историју нашег града, сувише је октобарске туге да бисмо се безбрижно смејали, а опет, превелика је срећа наследство које као ретко ко имамо. Терзић се у обраћању осврнуо не само на претке, већ и на наше потомке.
„Надајмо се, Бога за помоћ молимо да, за потомке своје, створимо прошлост поноса вредну. Учимо децу љубави, пријатељству, правим, вечним вредностима, подижимо их тако да сутра потврди да нисмо залуд постојали. Учимо их да: памтимо – не светимо се, идемо даље – не судимо, Богу се молимо – не клонемо, праштамо – зло не настављамо… Не заборавимо – ко смо, где су они од којих смо, водимо рачуна куда ће они чији ми преци смо…“, беседио је градоначелник града Краљева поручивши:
„Слава вам вечна, јунаци краљевачког стратишта, живот вам вечни, хероји краљевачки. Хвала вам.“
Обележавање овог значајног датума наше историје на Гробљу стрељаних октобра 1941. године започело је сиренама, након чега је хор „Свети архиђакон Стефан“ отпевао химну Србије „Боже правде“, а Ватрогасни оркестар „27. септембар“ је, звуцима „Посмртног марша“, испратио полагања венаца. Парастос су служили свештеници Епархије жичке, а кроз програм присутне је водио Ален Кнежевић. У амфитеатру Гробља стрељаних 1941. године, глумци Краљевачког позоришта извели су поетски-музички програм „Камена успаванка“, посвећен стрељанима 1941. у Краљеву.
Програму на Гробљу стрељаних претходила је Комеморативна седница Скупштине града Краљева. Заменик председника Скупштине града Краљева Миленко Стефановић поздравио је госте који, заједно са Краљевчанима, годинама, чувају сећање на невино страдале у нашем граду октобра 1941.
„Осамдесет две је године откада је октобар 1941. године постао наша незацељена рана. Али, Краљево је преживело, у смрти и погибељи остало је усправно, пркосећи намери хитлероваца да га униште, збришу са земљиног шара…“, казао је Стефановић.
Директор Музеја жртава геноцида из Београда историчар др Дејан Ристић беседио је на Комеморативој седници, истакавши да треба да се присетимо страдања Краљевчана и оних који су у октобру 1941. желели да нађу спас у Краљеву, а, нажалост, дочекала их је смрт од окупатора, од оних међу нама који су помагали окупатору у вршењу злочина.
„Чини ми се да је овај датум подједнако важан и за нас данас. Од нас историчара се очекује да изнова подсећамо на историјске догађаје. Мислим да Краљевчане не треба подсећати на октобарске дане 1941. у оном фактографском смислу, али да треба говорити о ономе ко смо ми данас, на који начин памтимо, да ли памтимо, шта памтимо и да ли смо заиста и достојанствени и племенити и одговорни потомци својих стварних предака и страдалника, својих идентитетских предака и страдалника. Стога сам ја ово обраћање на данашњој седници насловио са „Археологија сећања“ – какво је наше сећање од октобра 1941. до данас, а посебно данас, у ово наше време, на који начин култивишемо то сећање, на који начин преносимо млађим генерацијама, да ли га уопште преносимо, и шта кроз то сећање преносимо“, рекао је Ристић истичући да сматра да имамо разлог да будемо забринути зато што је наше сећање на Други светски рат доминантно стереотипно, недовољно утемељено у знању, у научној верификацији историјских чињеница, манифестационо.
„Стога имам потребу и да, као део тима Музеја жртава геноцида, националне установе културе која се бави феноменологијом страдања цивила у Другом светском рату, пре свега припадника нашег народа пострадалих у Другом светском рату, укажем на нашу обавезу и одговорност да памтимо. Али, да бисмо памтили, морамо да знамо. Стиче се утисак да смо сами себе добровољно лишили знања и сами себе тиме ускратили за могућност и способност да памтимо. Стога су у питању размишљања која су окренута ка будућности, а не искључиво ка прошлости“, наставио је беседник нагласивши да се плаши да живимо у доба велике вододелнице и да је много тога на овим генерацијама – шта ће знати, колико ће знати и, самим тим, шта ће памтити.
„Да ли ће наша култура сећања бити испуњена знањем, хуманистичким вредностима или ће бити сама себи довољна, на нама је тај избор и тај избор свако мора да стави пред себе и да донесе одлуку. Краљево опомиње сваке године, та опомена не стиже до свих крајева Србије, и то је оно што је тужно, што је забрињавајуће и што говори да је пред нама пуно посла како бисмо рекреирали културу сећања, како бисмо изнова култивисали и како бисмо истински исказали пијетет према жртвама, а не само протоколарно, не само манифестационо у одређене дане како је то пракса широм Србије“, беседио је Дејан Ристић.
Комеморативну седницу оплеменила је својим наступом професорка краљевачке Средње музичке школе „Стеван Мокрањац“ Драгана Ђокић, која је извела композицију Петра Коњовића „До три ми пушке“.
