Златопечатна уникатна повеља и икона Преображења Господњег, у складу са одлуком жирија у којем су били прошлогодишњи добитник Жичке хрисовуље Љубивоје Ршумовић, Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Драган Хамовић, у трпезарији Манастира Жиче, на Преображење Господње, уручена је песнику Мирославу Цери Михаиловићу из Врања – „за поезију којом проговара горчина и ведрина староштокавског наречја и духовног искуства“.
Жичку хрисовуљу, која се додељује песнику чије укупно дело представља високу вредност у савременој српској књижевности, које израста на магистралним токовима српске песничке традиције, делотворно је спајајући са песничким токовима свога времена, прати и новчани део који је директор краљевачке Филијале „Дунав осигурања“ Жељко Kосовац уручио добитнику, а Михаиловићевој поезији биће посвећен и зборник радова са скупа одржаног у склопу манифестације Жички духовни сабор „Преображење 2024“.
Председник жирија и уредник зборника посвећених добитницима Жичке хрисовуље Драган Хамовић је оценио да је Михаиловић песник сатиричких и карневалских импулса, који се осврће на менталитет моћника, завидљиваца и ситнодушних, са којима дели простор рођења и живљења. Како је навео, место одакле долазе стваралачки гласови су центри макар били и на некаквој географској периферији.
„Mирослав Цера Михаиловића је од Врања изнова направио књижевни топоним, као његов далеки претходник век пре, тиме што је поновно активирао у мајсторском светлу стари говор наслојен од јужносрбијанског подручја и то повезао са својим удесом, са удесом своје генерације и са контекстом у коме живи. Он је објединио два гласа у једном гласу и пева и стандардним језиком и овим колоритним и често неодољивим врањским говором. И та неодређеност и мала замућеност, за нас који нисмо староштокавци, много нам више каже него говорећи овим ‘саобраћајним’ језиком свакодневно“, казао је Хамовић.
О поезији Мирослава Цере Михаиловића беседио је Милета Аћимовић Ивков, књижевни критичар, антологичар, уредник, који је навео да „живимо опет у времену зла и смрти у коме се, више него раније, чини да су умереност и књижевност – сувишни и неважни“.
„Умеју песници да нам јасније и продубљеније дозначе слику будућности. Нису они без разлога поређени са видиоцима и пророцима. Овај песник мало пророкује, а много више сликовито описује и критички коментарише оно што доминантно боји хоризонт савремености. Он је несустали и гласни проповедник лепоте Божјег промисла и хришћанских начела, животне истине, земаљске правде и српског становишта, по свему, ангажовани песник, јер је поезија, како истиче Чеслав Милош, ‘стално трагање за стварним’“, казао је Аћимовић Ивков поручивши да „речи песника ваља данас слушати, без обзира на парадоксалну позицију поезије која се налази на периферији, а указује на средиште, суштину. Она је, заправо, суштински говор о битном. Реч у највише значења. Со искуства, зрно мудрости, заметак знања и дубинског виђења…“
Жичку хрисовуљу овогодишњем добитнику Мирославу Цери Михаиловићу уручио је Милош Милишић, помоћник градоначелника града Kраљева за културне манифестације и један од оснивача манифестације Жички духовни сабор „Преображење“.
„На самој завршници смо и најсвечанијем делу 33. Жичког духовног сабора ‘Преображење’, који је, као и претходних година, прошао и пролази у изванредним организационим, духовним и уметничким успесима, што показује да су наше установе културе који га организују – Народна библиотека ‘Стефан Провенчани’, Народни музеј Краљево и Књижевни клуб ‘Kраљево’ кадровски оспособљени за највеће подвиге овакве врсте, а Град то препознаје, поштује и подржава“, рекао је Милош Милишић.
Протојереј ставрофор Љубинко Kостић, архијерејски заменик архиепископа и митрополита г. Јустина, надахнутом беседом, честитао је добитнику.
Михаиловић је истакао да је Жичка хрисовуља једна од малобројних награда које су сачувале углед који би требало да има свака књижевна награда.
„Са нескривеним задовољством долазим да примим ову награду. То је она својеврсна потреба да, ето, није се радило узалуд целога живота“, рекао је Михаиловић додајући занимљив податак – да је он рођен у месту које се зове – Преображење.
Михаиловић је истакао да Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ са часописом „Повеља“ и својом издавачком делатношћу јесте једина светла тачка и последње место у држави у којој и талентовани млади људи могу да објаве своје прве књиге, а има места и за старије.
„Годинама сам водио сличну манифестацију – ‘Борина недеља’ у Врању, у оквиру које се додељује награда ‘Борисав Станковић, за прозу, што је поред Хрисовуље, једина награда апсолутно имуна од било каквог утицаја, што је врло битно да би се сачувао висок естетски ниво културног живота уопште и књижевног живота у земљи“, казао је Михаиловић нагласивши:
„Повеља и Библиотека са својом издавачком делатношћу су осма круна на грбу Града Краљева и Краљево је свакако један од ретких светлих примера како се треба понашати према културним институцијама и према манифестацијама.“
Стихове Мирослава Цере Михаиловића, као и приликом ранијих додела ове престижне награде, говорио је глумац Небојша Дугалић, а за музички део програма, извођењем духовних песама, били су задужени Јана Kрижак и пратећи вокали, а скуп је модерирала Ана Гвозденовић.
Мирослав Цера Михаиловић је рођен 16. априла 1955. године у Преображењу код Врања. Објавио је важније књиге песама: Трчи народ, Метла за по кућу, Лом, Свртка у Несврту, Кључне тачке, Сол на рану, Довде ми је више, Длака на језику (у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ Краљево, едиција Повеља), Поглед са коца, Друга памет, а пре неколико дана појавио се још један наслов у издању краљевачке куће Нож до коску.
Добитник је низа песничких признања – Драинчева награда, Змајева награда, „Бранко Ћопић“, Плакета са ликом Симе Матавуља Удружења књижевника Србије за целокупно књижевно дело и друге.
О његовој поезији, поводом Змајеве награде, Матица српска је 2011. објавила зборник радова Поезија Мирославе Цере Михаиловића. Пише и за децу.
У јавности је препознат и по ангажовању у трајању једне књижевне манифестације и књижевне награде – 1989. године, са Сунчицом Денић и групом пријатеља и писаца, оснива Књижевну заједницу „Борисав Станковић“ и установљује истоимену награду за најбољу књигу прозе. Био је главни и одговорни уредник Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, као и програмски уредник ‘Борине недеље’, манифестације која се организује дуже од четири деценије.
