„У петак, уочи Савиндана, тихо и бојажљиво, пронела се вест коју смо са неверицом примили, вест да нас је напустио Горан Петровић: академик, писац и уредник, ‘ретка књижевна појава која је својим делима освајала цео свет, најчитанији српски писац садашњице, један од најзначајнијих српских и европских писаца, савремени класик, најнежнији дечак српског језика и последњи српски списатељ лепе књижевности, Господин Писац, Писац са великим П’, како су о Горану говориле колеге писци, а како су нам преносили медији. За нас у Краљеву, Горан је био брат, пријатељ, комшија, школски друг, бивши ђак, кум, једном речју наш БЛИЖЊИ!“… речи су којима je у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, започео помен прерано преминулом академику Горану Петровићу, једном од најзначајнијих савремених српских књижевника, који је професионално дозревао у краљевачкој Библиотеци, најпре као библиотекар, а потом и као главни и одговорни уредник ‘Повеље’, на којем су се од Петровића опростили представници Града, сарадници, пријатељи…
„Град се не разликује од вароши, варошице, паланке или турске касабе само по величини, спратности зграда, по богатству становника или модерном начину живота. Град је првенствено место где влада један другачији дух, који чине установе културе, уметници, писци, људи који тај град уздижу, прослављају и по коме тај град постаје познат. Горан Петровић је био један од таквих људи. Оних по којима је Краљево постало познато у читавој Србији, бившој Југославији и у свим земљама где су његове књиге објављене“, рекао је градоначелник града Краљева др Предраг Терзић истичући да је Горан Петровић у својим књигама приказивао Краљево, у коме је рођен, где се школовао, где је стекао пријатеље, кумове, где је почео да ради:
„Почео је да ради у Жичи, месту које је описао у ‘Опсади цркве Светог Спаса’, а у његовим књигама, као у ‘Ситничарници код срећне руке’, налазили су се људи који су волели књижевност, који су читали његове књиге, који су мислили о Краљеву, али и о најдубљим животним темама, о филозофским питањима.“
Терзић је нагласио да је Краљево изгубило великог човека – пријатеља, рођака, комшију, кума… српска књижевност је изгубила великог писца, изгубила га је и читава земља Србија, Српска академија наука и уметности редовног члана.
„Отишао је сувише млад, написавши значајна дела, али могао је још много да напише. Сви ми смо изгубили човека који је био понос нашег града, Краљево је изгубило једног од својих најпознатијих становника. Остаје нам да га се сећамо, његовој установи – краљевачкој Народној библиотеци, где је започео радни век, да га се сећа, да га памти, да некој од својих манифестација да његово име. Остаје нам да чувамо сећање на Горана Петровића. Слава ти и хвала, Горане“, поручио је градоначелник града Краљева др Предраг Терзић.
Како је казао помоћник градоначелника града Краљева Милош Милишић, одлазак Горана Петровића и Драгана Пешића, у размаку од пет-шест месеци, највећи су губици те врсте у Краљеву за последњих пола века. Како каже, Горан је био господин: у кући, на улици, на послу, у књижевности. Тих, миран, стасит… пленио је својом појавом.
„Има неке симболике у датуму његове смрти. Склопио је очи пред Савиндан. Сава је био принц Растко у немањићкој Србији, Горан принц у српској књижевности. Тужна је српска књижевност без будућих дела Горана Петровића, тужан и ожалошћен је српски језик без неизговорених Горанових речи“, поручио је поручио је његов пријатељ Милишић додајући да ће се, у складу са оним што је рекао Црњански – „нема смрти… само бескрајни, плави круг и у њему звезда“, једно такво блиставо небеско тело у нашој књижевности звати по Горану Петровићу.
„Његово дело отима га од смрти. Довољно је написао за бесмртност. Велики свет књижевности, писаца и читалаца, одласком Горана Петровића, полако остаје без своје суштине, с ненадокнадивом штетом за литерарну будућност. Мера је друго име Горана Петровића. Како и колико речи ставити на тас времена. Мера по којој ће се мерити књижевност. Хвала и збогом, Горане, терзијо и ваго српског језика“, поручио је Милишић.
Како је навела дугогодишња директорка Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ Драгана Типсаревић, све у вези са Гораном било је неуобичајено: успео је и у ономе што се, нажалост, ретко дешава: да буде цењен и вољен, да буде велики и у свом месту, како су у шали говорили – „покретно културно добро“.
„Скромно, како је једино и умео, признавао је да је тек после четврте књиге помислио да је постао писац. Био је на врху, а није био свестан тога. Чега год се Горан латио, његова мера је била постављена на највишу лествицу. Веровао је сарадницима, резерву је имао само према себи. Умео је да од сарадника добије максимум, да се нашали, да направи каламбур, да све насмеје и разгали. Сваку прилику која му се отварала после објављивања ‘Опсаде’, попут понуде да буде управник Националне библиотеке у Београду, одбијао је мерећи је само својим, најскупљим односно најчеститијим мерама. Када је изабран за редовног члана САНУ, вајкао се… ‘мислим да су мало пренаглили, ипак је пребрзо’“, казивала је Драгана Типсаревић о пријатељу Горану Петровићу, питајући се да ли је, прерано оставивши овај свет, можда „хтео да нам каже да се живот и смрт стално смењују и да све што у себи носи превише лепоте иде, нажалост, пребрзо и ка свом крају“…
Писац и главни и одговорни уредник издавачке делатности краљевачке Библиотеке Дејан Алексић опростио се од свог колеге, пријатеља.
„Ми који се ослањамо на речи и којима су речи пут до бољег разумевања и себе и света можда најбоље знамо како је тешко кад се реч измакне а њено место заузме тишина. Није тишина страшна сама по себи, напротив, ужасава одсуство онога што јој даје смисао… Већ неколико дана тражимо праве речи да опишемо оно што осећамо, и не налазимо“, казао је Алексић и, наводећи речи Горана Петровића ‘ко једанпут осети пуноћу речи, довека испашта јер препознаје празно казивање’, додаје:
„Ко је макар једном био у друштву Горана Петровића, или ушао у стварност његове прозе, довека осећа величину и значај тог искуства. Није овај град до Горанове појаве имао таквог ствараоца. Питање је хоће ли икада и имати“, поручио је Дејан Алексић истичући да у краљевачкој бибилиотеци писци нису само на полицама за књиге.
„Мало ко од данашњих наших писаца, колико год били незаобилазни и важни, могао би се обрети у сјају такве читалачке вољености. Свако дружење и разговор са њим били су мала свечаност, а његове саговорнике, ма како разговор био необавезан, није напуштао осећај да ће се у размени речи ослободити нешто мудро и јединствено. Ако ништа друго, свакако нешто духовито. А та духовитост, неусиљена и суптилна, неретко опора, била је важно обележје његове природе, његовог луцидног духа“, рекао је Алексић.
Одломке из прозе Горана Петровића казивао је глумац Миломир Недељковић, а једна од уредница у краљевачкој „Повељи“ Ана Гвозденовић, која је подсетила на дела и награде Горана Петровића, помен је завршила „важном и охрабрујућом Горановом мишљу“: „Све док једни другима говоримо ‘добар дан’, све док једни друге питамо ‘како си’, а да то питање, наравно, није само куртоазно, живи и књижевност, усмена књижевност.“
